IZ INBOXA (Ishranom do bebe)

Written by Nutricionista. Posted in Blog, Naših 5 minuta za decu, Zdravlje na tanjiru

manja

Pre par dana, stigla mi je najlepša čestitka koju sam mogla da dobijem. Moja nekadašnja čitateljka, a sada prijateljica, poslala mi je divno pismo da me podseti na to da je ostvarila svoj cilj, i da smo do njega zajedno došle. Ivana je vedra i nasmejana mlada dama koja veoma uporna, i upravo zahvaljujući svojoj upornosti sada broji nedelje do rođenja svog prvog deteta. Ja sam posebno srećna što sam stekla dobru prijateljicu, što znam da sam nekome pomogla, i jedva čekam da, zajedno sa Ivanom, smišljam recepte za zdrave kašice za njenu bebu. Danas sa vama čitam Ivaninu priču:

Osjećam tvoje pokrete u stomaku, opet se vrtš, namještaš, premještaš. Nehotice stavljam ruku na stomak, i milujem ga, zamišljajući da ti to osjetis. Pa, na polovini smo sedmog mjeseca. Pročitah da je poželjno sada uspostavljati komunikaciju sa bebom. Sretna sam, neopisivo. Ponekad mi sve djeluje nestvarno, bajkovito… Puštam neku laganu muziku, frula mi prija, umiruje me i misli mi polako odlutaše u prošlost, kada je sve pocelo. Nervozna sam, isfrustrirana, nemam vise strpljenja, šta više da radim. Već osam mjeseci pijem hormonske tablete i tablete za šećer. Imam insulinsku rezistenciju. Ne jedem slatkiše, izbjegavam tjesteninu, i opet nema pomaka. Pa, dobro koliko strašno moze biti, pitam se, i ne naslućujući šta su posledice.

Imam zakazan termin kod ginekologa. Sve je sa mnom u redu, razmišljam, ne znam ni zašto idem. Hajde da riješimo i tu „stavku“. Izlazim uplakana i potrešena. Nemam ovulacije. Ja! Zar je to moguće.. Kaže, dešava se, imaćeš drugi mjesec. Ok, smirujem se, trenutno sam sama i slobodna, imaću drugi mjesec ovulacije, srediću se. U bunilu prolazi mjesec dana, pa još par mjeseci… I dalje nemam ovulacije. Polako pocinjem da ludim i očajnički želim da imam bebu. Kao da je smak svijeta.

Endokrinolog mi mijenja terapiju, pogrešna, nova terapija naredna četiri mjeseca. Opet suze, bol. Pa šta je sa njih, da li su oni normalni. Prolazi jos mjesec dana a ja sam sve gora i gora. Sad više nemam ni redovnu stolicu, ni normalan san, želudac me stalno boli. I fizicki i psihički se osjecam užasno, iscrpljeno, nevoljno…

Decembar je 2013. Svi su u euforiji oko Nove godine, zakazivanje termina, kupovanje haljina…. A, ja sam, ni na nebu ni zemlji. Svake godine pravim spisak zelja u novoj godini i rezimiram šta sam to postigla u staroj. Najednom mi je sve pusto i prazno i želim samo jedno, ovulacije.
Guglam o insulinskoj rezistenciji, nema baš nekih članaka o tome. Izludjena ostavljam komentar o svom trenutnom stanju, da li mi je lakše, nije…. Kao da sam napisala poruku i bacila u more… Odmah to i zaboravljam…
I, gle čuda, za nekih par dana dobijam odgovor (ne sjećam se ni da sam ostavila e-mail adresu). Više se ne sjećam ni gdje sam ostavila komentar. Pise mi nutricionistkinja, želi više informacija o mom “stanju” i spremna je da mi pomogne. Otpočesmo komunikaciju putem e-maila. Nutricionistkinja, Jasmina, mi obeća da ce mi neko vrijeme planirati ishranu, i obeca mi rezultate, uz puno, puno truda, strpljenja i upornosti sa moje strane. Bila sam spremna na promjene. Bilo mi je više muka od same sebe. Nisam više mogla da podnesem kako sam se grozno osjećala i polako počela da tonem.

Dogovorismo se da sa prvim jelovnikom otpocnemo 06. Januara 2014. godine (tada nove 2014.).

Da mi je bilo lako, nije. Za mene je to sve bilo novo. Sada zvuči smijesno i meni a kamoli nekom drugom (a, tek kako ce Jasmini kad bude citala ovo pismo koje pisem godinu dana od kada smo se upoznale). Za mnoge namirnice sam prvi put u zivotu čula ili ih probala, (quinoa, avokado) a bile su mi na dohvat ruke. Novi način spremanja hrane, promjena navika. A, tek, nerazumijevanje okoline. Ali, ja sam imala cilj. Uživala sam u novim receptima, spremanju hrane. I za divno čudo sve je bilo ukusno. Nisam gladovala.

Prva sedmica mi je bila naporna, neobična. Drugi dan mog jelovnika, bio je Božić. Sjecam se, trpeza puna raznoraznih kulinarskih đakonija, a ja jedem moj proteinski sendvič. Svi me zezaju i govore da ću do kraja dana da smazem parče torte, gricni bar danas pa počni sa tom tvojom ishranom od sutra. Ha, haha da vidimo koliko ćeš izdržati…

Narednu sedmicu smo zajedno uskladile termine obroka i uzina i bilo je super. Onda su uslijedili komentari, pa ti stalno nešto jedeš, kako nisi debela, i sl. Ah, svijetu se ne moze ugoditi. U međuvremenu sam prestala piti sve tablete i odlučila da se posvetim ishrani i sebi. Vrijeme je polako ali prolazilo, sedmica za sedmicom, svaka nova sedmica bila je izazov. Sa nestrpljenjem sam očekivala nove jelovnike, nove recepte, ali i sa bojazni da ce mi Jasmina prestati planirati ishranu. Jedne prilike mi je napisala da ce biti uz mene dok ne postignemo rezultate. Osjetila sam se sigurno, ona je u mene imala povjerenje. Posle samo par sedmica sam smršala par kilograma i onda sam to održavala. A, ranije kad god sam htjela da smršam dva do tri kilograma, vratila bih sve za sedam dana. Osjecala sam se lijepo, bila sam zadovoljna sobom, jer sam imala cilj, bila sam uporna. Bila sam prezadovoljna i fizičkim izgledom. Problemi sa stolicom i želucem su nestali. Ostao je nemiran san, nažalost.

Odlučila sam da otputujem kod prijateljice u Beč. Zaslužila sam odmor. Sjećam se kao sad, trebala sam da putujem sa prijateljem 25. aprila do Beča, dan ranije sam imala kontrolu kod ginekologa.

Posle pregleda ćemo se naci da popijemo kafu i utanačimo detalje oko puta. Razmišljam da li je to dobra ideja. Vec sam nervozna zbog predstojećeg pregleda. Opet provjeravamo ovulacije, da li sam spremna da čujem da ih nemam. Odlučila sam da idem da se odmorim i da neću sada da razmišljam o tome. Ne sada, radim na tome. Dala sam sve od sebe.

Izlazim od doktora, opet sva u suzama. Ali, ovaj put, od sreće plačem. Ne mogu da vjerujem, imam ovulacije. Tri puta sam pitala ginekologa je li siguran. Da li je to bio presudni trenutak u mom zivotu ili samo par dana kasnije? Nasla sam se sa prijateljem, nismo se vidjeli skoro godinu dana. Gledala sam ga drugacije, bio mi je drazi, bila sam srecna, pozitivna, zracila sam….

I Jasmina je bila srećna. Odmah sam pozeljela da je vidim i zagrlim…..

Ali, prvo odoh u Beč.

A, tamo, tamo se rodila moja najveća ljubav… A, uskoro će se iz te ljubavi roditi i beba… Rekoh na početku da sve zvuči nestvarno i bajkovito, ali ja sam živi dokaz da je istinito.

Draga Jasmina, hvala ti na svemu, podršci i povjerenju najviše. Hvala je mala riječ. Ali ova beba u stomaku nije, ona je blago. Ovo pismo nastavljam, ali mom dragom i voljenom suprugu i nasoj bebici. Njemu na neizmjernoj ljubavi, strpljenju i podršci a, bebi kad poraste da čita, i vjeruje u ljubav i čuda.

Decembar 2014.

Tags: , , , , , , , ,

Trackback from your site.

Comments (3)

  • Marija Misic

    |

    Super! Bas mi je drago da si uspela! I ja imam bebicu Dunju od 6 meseci. Prava je uzivancija. Kad se rodi ljubi je, grli, voli, nosi, jer to neces moci kad odraste 🙂

    Reply

  • Ivana

    |

    Zdravo Marija,
    ja vec sad skoro da samo o bebi razmisljam. Ako li je ne osjetim da se okrece i krece u stomaku, ja malo poceskam stomak ili pustim muziku i ona se odmah javi. Ja i moj muz smo oboje maze, i ima da je umazimo bar dok je mala nece nam braniti:)

    Reply

Leave a comment